Objava na intragramu koja mi već dugo odzvanja u glavi. Ta objava, odnosno, jedan komentar na nju, izazvao je u meni velika razmišljanja koja sam poželela da podelim sa vama.
Komentar na objavu “Neki ljudi na vrtešci vrištaće od straha a neki od zadovoljstva” napisala je jeda devojka I glasio je “Ja vrištim od straha”, odgovorila sam “I ja, ali ipak to uradim”. Zatim je stigao komentar da ona ne razume kako neko može da se plaši I da ipak to uradi.
Ova prepiska nekako s vremena na vreme nadje put do moje svesti I izgleda da je došlo vreme da se pozabavim njome.
STRAHOVI – koliko smo u stanju da se izborimo sa strahovima I postignemo nešto što želimo čak I u inat njima. Da sam odustala od svega čega sam se plašila sigurno ne bih bila ovde gde sam sada. Naime, ceo moj život je suočavanje sa strahovima a verujem I svakog od nas.
Sve ovo me je podstaklo da razmislim, koji je to najveći stah koji sam doživela u životu. Ne tuga, ne neizvesnost, ne strepnja, ne…… već pravi strah sa kojim sam morala da se suočim.
Kada sam pogledala duboko u sebe, pojavio se ……Najveći strah koji me je potpuno paralisao u jednom periodu mog života……
Oduvek sam želela da se razlikujem od drugih, pa sam zbog toga radila stvari o kojima drugi nisu ni razmišljali. Jedna od njih je I padobranstvo. Sa mojih 18 godina sam poželela da se oprobam I u ovome. Završila sam tromesečnu obuku (u to vreme su takva bila pravila), bila dobar djak, naučila sve što je trebalo I najzad dočekala prvi skok. Skok u nepoznato, skok koji je doveo do aktiviranja neverovatne količine adrenalina, skok zbog kojeg nisam mogla da skinem osmeh s lica danima. Ubrzo je usledio drugi, treći… A onda su došli strahovi. Ni sama ne znam zašto su se pojavili. Možda kao sugestija drugih da je normalno da se plašim (I o ovo je tema o kojoj treba puno razmišljati) ili zbog stalnih pitanja da li se plašim. Možda su prosto došli kao posledica straha od neželjenih situacija koje se mogu desiti usled skoka ili možda samo kao strah od nepoznatog, od nečeg novog, gubitka tla pod nogama. Verujte mi, ako to niste osetili, ne možete ni da zamislite kako je to kada nemate nikakav, ali baš nikakav oslonac, slobodan pad, pad u prazno. Nije ni blizu ležanja na vodi, naprotiv milionima kilometara je daleko od toga. U svakom slučaju, tada su, kod nekog trećeg ili četvrtog skoka, počeli strahovi. Strahovi koji su doveli do toga da sam imala noćne more. Zbog tih strahova se dešavalo da se probudim potpuno prestravljena, obično sklupčana u takozvani fetusni položaj, sa ubrzanim disanjem, lupanjem srca I svim drugim simptoma koji idu uz to. To su bili strahovi!!!!
Šta sam ja uradila? Naravno nastavila sam da skačem!!! Nastavila sam da skačem, iako sam svake noći kada bih legal u krevet, u svojim mislima iznova I iznova preživljavala skok I sve ove simptome koji idu uz taj strah. Bukvalno bih se sklupčala kao loptica pri samoj pomisli na skok. Iako tada nisam znala da postoji nešto kao meditacija, vizualizacija ili bilo koja druga tehnika ja sam, ni sama ne znam kako, to radila. Da li mi je neko rekao ili sam samo slušala svoje instinkte ne znam, ali ja sam svake noći iznova preživljavala moj skok. Išla sam korak po korak. Prvo bih videla sebe kako pakujem padobran, stavljam opremu, odlazim do aviona, pogledam u visinometar (mala spravica koja meri visinu) I ukočim se od straha. Šta sam tada radila? Opet sve iz početka. Sledeće noći sam opet radila sve iz početka. Posle par noći sam uspela da udjem u avion, sama pomisao do ulazim u avion je dovela do grčenja ali posle par noći neprestanog vizualiziranja pripreme skoka, uspela sam udjem u avion I da poletim. Nekoliko noći posle toga uspela sam da dodjem do visine od 800m, do visine sa koje sam skakala u početku. Iz dana u dan sam u svojim mislima napredovala a paralelno sam uspela da uradim I nekoliko pravih skokova u realnom životu. Nisam odustajala!!!
Onda je došao I taj veliki dan kada sam u svojoj glavi preživela ceo skok bez I jednog grča. Tada sam upsela da napravim i moj prvi dobar skok u realnosti, skok posle koga sam se popela jedan stepenik više u padobranstvu a to je mogućnost da sama sebi otvaram padobran. To je predstavljalo značajan napredak za mene.
Da li je strah prestao? Ne, nije! I kada bi me sada pitali da li bih opet skakala, mislim da bi moj odgovor bio NE! Mada kada sam ja u pitanju moje NE ne mora uvek da bude NE J. Da li je sada NE zbog straha? Ne nije zbog straha, već zato što u ovom trenutku ne osećam ni potrebu ni želju za tim. Ali ono što sigurno znam, to je da sam u tim trenucima, uprkos ogromnom strahu koji sam osećala, nastavila da skačem. I skočila još 50 skokova. Čak sam imala skokove I sa visine od 2.000m sa kod nas jednim od najboljih nastavnika padobranstva Ljubišom Naumovićem. Da li sam se I tada plašila? Jesam I te kako, ali to me nije zaustavilo da ostvarim svoje snove.
Ovo je samo jedna istinita priča o ogromnom strahu koji nije uspeo da me pobedi. Nisam prestala da se bavim padobranstvom zbog straha, iako je svaki novi skok nosio odredjenu dozu straha, već zato što je u nekom trenutku to izgubilo svoju draž I smisao. Pojavile su se neke druge bitnije stvari. I to je potpuno validno u tim godinama kada trebamo sve da probamo, ili bar mnogo toga. Ali bitna je poenta. NISAM ODUSTALA, vredno sam radila I pobedila svoje strahove.
Tako je bilo I sa mnogim drugim situacijama u životu. Uvek sam riskirala ako sam mislila da je taj rizik vredan toga. Uvek sam znala da skupim petlju I krenem u novu avanturu. Uvek sam volela da pobedim sebe I nikada nisam prestala da to radim. I dok ovo pišem, ima toliko stvari na kojima radim, a ne možete ni da zamislite koliko se plašim J. Ima toliko stvari koje tek planiram da uradim. Kako? Ni sama još uvek ne znam. Ali znam da ću ih uraditi, zato što ja to želim. A kada ja nešto želim ceo univerzum se ujedini da mi u tome I pomogne.
Znam da je mnogima teško da poveruju u moje reči, ali dokaz je ceo moj život I svi ljudi koji su I dalje prisutni I koji mogu da posvedoče istinitosti svake moje reči. Reč “NE” je apstraktna reč, ona ne postoji u materiji, to sam naučila na I stepenu Reikija, zato sam ja orjentisana prema onome što želim, što mogu I što ću na kraju postići. Jer drugačije ne može!
I samo jedno kratko pitanje na kraju: Šta bi bilo da sam odustala kod svakog straha???
Ljubim vas I grlim sve
Suzana
